Koji su rani znaci autizma? Postoje brojna istaživanja a da uzrok autizma još ne znamo pouzdano i dalje se o uzrocima samo spekuliše. Podatak koji bi trebalo da nas raduje je da je moguće otkriti simptome u ranom uzrastu, kako bi tim stručnjaka mogao da proceni, dijagnostikuje i usmeri dalji tretman.
Rani znaci autizma
Brojne teorije i istraživanja pokušavaju da nadju uzroke nastanka autizma, pa neki autori povezuju mikrobiom sa uzrokom nastanka autizma, druga istraživanja govore da je u 50% slučajeva autizam nasledni poremećaj…U prilog uticaju genetike govori i podatak da je 4x više dečaka nego devojčica sa simptomima autističkog spectra, medjutim, povećana učestalost autizma ne govori u prilog genetskim uzrocima – jer genetički poremećaji nemaju karakteristiku naglog epidemijskog povećanja. Postoje tvrdnje da je poremećaj nastao u prvom tromesečju gestacije… postoje podaci da su u nekim porodicama bar 2 člana imala poremećaj imuniteta, da od 70-85% osoba sa autizmom ima prisutnu mentalnu retardaciju, dok ostali imaju normalnu ili čak natprosečnu inteligenciju…
Da li se broj dece sa autizmom povećao?
Podatci govore da se broj osoba sa smetnjama iz spektra autizma povećao poslednjih 20 godina. U Americi postoje podaci da je u 2000 godini prevalenca iznoslila 1:150, dok je u 2010 iznosila 1:68. Da li su ovakvi podaci posledica: boljeg sistema snimanja, boljih dijagnostičkih kriterijuma, veće spremnosti roditelja da prihvate dijgnozu, bolje obučenosti dijagnostičara ili autizam ima epidemiski karakter je otvoreno pitanje?
Dijagnoza autizma
Dijagnoza se postavlja najpre u primarnoj zdravstvenoj zaštiti od strane pedijatra koji registruje odstupanja u razvoju a zatim u specijalizovanoj ustanovi gde sa detetom radi tim stručnjaka: logoped, psiholog, defektolog, specijalista psihijatrije, otorinolaringolog, neurlog.
U Beogradu se o deci koja imaju smetnje iz autističkog spektra pored Instituta za mentalno zdrvalje u Palmotićevoj, bave i Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu Kliničkog centra Srbije i Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju “ Prof. dr. Cvetko Brajović”
Adekvatnim radom sa detetom dobijaju se veće šanse za ublažavanje simptoma i usvajanje neophodnih veština koji će pomoći detetu u većoj samostalnosti. Usmeravanjem stimulativnog tretmana u pravcu podrške detetu i roditelju može se umanjiti tj.ublažiti simptomatologija razvojnih smetnji.
Kako posumnjati da je moguće prisutan autizam i obratiti se pedijatru?
Kada pažljivo posmatramo dete uzrasta od godinu dana možemo uočiti neke atipične obrasce ponašanja koji mogu biti upozorenje za neredovni razvoj.
Ukoliko dete ne obraća pažnju na prisutne osobe u okruženju, njihove interakcije, ne pokazuje predmet/osobu kažiprstom kako bi pokazao drugima šta vidi/želi, ne prati pogledom pokazani predmet, ne donosi predmete drugima kako bi ga pokazalo, ne odaziva se na ime, prisutni su neki pokreti tela koji se ponavljaju/repetitivni, odsustvo imitacije, neuobičajena upotreba igračaka/predmeta, postoji fascinacija delovima predmeta npr. satima okreće točkiće na automobilu, sa teškoćom regulišu emotivna reagovanja/prisutno je vrištanje, bacanje po podu, često hiperaktivnost kada se pažnja ne može preusmeriti na druge sadržaje.
Prema nekim autorima (Zwaigenbaum et al., 2013) na osnovu svega navedenog je moguće u drugoj godini razlikovati decu koja imaju poteškoće iz autističkog spektra i drugih razvojnih poteškoća od dece koja imaju redovan razvoj.
Kada roditelji uobičajeno reaguju?
Roditelji uglavnom zatraže pomoć kada izostaje govor kao oblik komunikacije ili kada se govor pojavi ali je monoton, visok i loše moduliran glas a neretko gestikulacija ne prati verbalne saržaje, te se roditelji zabrinu. Neoophodno je da roditelji znaju da se pre govora razvija neverbalna komunikacije i socijalno-emocijonalni razvoj koji su važni za razvoj verbalne faze.
Izostanak neverbalne komunikacije može biti razlog za posetu timu stručnjaka kako bi roditelji dobili potrebne sugestije za dalju stimulaciju razvoja. Tim stručnjaka može ukazati na smernice koje će roditelju pomoći da pomogne svom detetu na što adekvatniji način i time spreči razvijanje težih oblika simptomatologije.
Iz oblasti socijalno-emocijonalnog razvoja, dete uzrasta od godinu dana bi trebalo da predviđa kada će ga neko uzeti u ruke, raduje se toj interakciji, interaktivnim igrama, ukućanima i pokazuje im emocije, ne voli da je samo već ga raduje obraćanje odraslih.
Kada je komunikacija u pitanju dete od godinu dana gleda u predmet koji drži odrasla osoba i odaziva se na ime. Kada posmatramo ponašanje u tom uzrstu, dete ispituje predmete ali retko stavlja u usta sve što je dostupno i satima se igra sa jednom igračkom/predmetom ili delom predmeta. Postoji interesovanje za drugu decu i ljude koji ga okružuju.
Najveći deficit se manifestuje u socio-emocionalnim odnosima i govorno-jezičkim sposobnostima ali to nije razlog da treba čekati da dete progovori kako bi se obratili za pomoć.
